GSP ima novi izum! I to ne bilo kakav, nego genijalan, pod radnim imenom "Legalno iživljavanje nad sirotinjom". Iako se u Srbiji u Zavodu za patente prijavi oko 38 izuma godišnje, tu treba svakako pridodati i najnoviji izum beogradskog GSP-a, koji na taj način, ne samo da otvoreno govori šta misli o Beograđanima, nego pokazuje i kako se treba boriti protiv besne sirotinje, koja se nekada zvala građani. Jer, dok su se u civilizovanim gradovima odavno dosetili načina kako da se poboljša javni gradski prevoz i kako da njihovi građani što brže i udobnije stignu do svojih odredišta, naš GSP nas beograđane vozi u šklopocijama iz `86 godine (o stanju trolejbusa i tramvaja da i ne govorim) i sve to za neverovatnih 42 dinara u jednom pravcu (ako uopšte može da se ostane na tom pravcu zbog čestih kvarova i gužvi). Ta čudesna cena od 42 dinara za kartu je formirana pri poslednjem najvećem skoku evra i benzina pretprošle godine, a naravno ta cena se nije spuštala kada se evro umirio, a benzin u jednom trenutku bio 70-tak dinara za litar. To je GSP, naravno, jednostavno iskulirao.
Od 01.09.2009. kontrolorima se pridružila i policija, kako bi lakše nervoznu i očajnu gore pominjanu sirotinju koja nema para ni za suvi hleb, a kamoli za kartu, lakše savladala. Ali, "samo na frekventnim linijama" u početku, jer tu ima najviše besne sirotinje, pa kontrolori lako mogu da budu meta sve više očajnika. E sad, kada Vas kontrolori feat. policija dobro izmaltretiraju, onda Vam sledi i kazna od svega 3000. dinara, što je petina plate prosečnog korisnika GSP-a. Znači, u zadovoljstvo od 3000 dinara ulazi: vožnja u neopranim i smrdljivim autobusima u kojima nijedan prozor ne može čestito da se otvori, pa udišemo prašinu i razne mirise, plus iživljavanje kontrolora, plus pretnja policijom, uz pretnju pokretanja sudskog procesa. Sjajno. I tako...dok je od početka godine u Srbilendu u blokadi 65.000. firmi, a bez posla ostalo "svega" 150.000. ljudi i dok se broj stanovništva koji žive ispod granice siromaštva ubrzano penje na 2.000.000., beogradski "javni" prevoz zove upomoć, koga drugog, nego besposlenu policiju. Pa da, genijalno zar ne? Policija se ionako ne bavi hvatanjem pravih kriminalaca, zbog kojih je svakim danom sve više i više sveže srpske sirotinje, već `ajde da malo vežbaju strogoću nad očajnicima, da ne pomisle slučajno da su im pendrek, lisice i pištolj samo rekvizit da bi izgledali opasno. E sad, dok se ta ista policija, vozika sa ne baš okupanim i obrijanim kontrolorima, bilo muškog ili ženskog pola (a ima i takvih, jer valjda ženama kontrolorima, da ne kažem kontrolerkama, čim uđu u bus, tramvaj ili trolejbus, odmah proradi testosteron pa se naprasno omaljave), za to vreme kriminalci, lopovi, tajkuni, političari i ostala bagra i dalje zgrću evre koje skladište po nekakvim Lihtenštajnima i drugim minijaturnim državama, a ono što se nekada zvalo građani, sve to trpe u nadi da će jednog dana biti bolje. Do tog dana, ko živ-ko mrtav, ali svi i dalje ćute i trpe. E pa neka! Ko trpi – ima pravo da se ljuti. Strpljen – spašen, a?
